На данашњи дан 1985. године, умро је Зоран Радмиловић, један од највећих глумаца у СФРЈ. Легенда за живота, упамћен је по низу бриљантних улога попут краља Ибија, Радована ИИИ, Тригорина у „Галебу“, Лазе Костића у „Санта Мариа дела Салуте“.Зоран Радмиловић је био српски глумац, који је имао неке од најупечатљивијих улога у историји бивше југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације.На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т. Јанић, 1966), Рам за слику моје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н. Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л. Пинтилије, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980).Своју последњу 299 представу „Радован III“ је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године, кремиран је а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.Његова ћерка Ана Радмиловић (1974) је инспирисана њиме написала две књиге „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011).
У својој богатој глумачкој каријери која је трајала три деценије, тумачио је улоге у преко 104 различита остварења. Ликови које је играо у филмовима „Маратонци трче почасни круг”, „Мајстори, мајстори” и серији „Мајсторска радионица” ушли су у антологију српске кинематографије, као и маестралне изведбе насловних улога у представама „Радован III ” и „Краљ Иби”.
Истинску снагу његове глумачке речи потврђују и бројни цитати из филмова и представа који су заживели у народу, сада већ као део свакодневног метафоричног израза. Дефинисао је неометање као врхунац пријатељства у лику поштеног и наивног мајстора Животе, који разочаран у лажне пријатеље на фирми истиче натпис „ако си ми пријатељ, не разговарај са мном”, балансирао на танком леду политичке цензуре са „чланском картом која штрчи два прста из џепа” и позивао у поновну посету досадне госте реченицом „сад идите, јер да бисте поново дошли прво морате да одете”.
Његове представе нису имале репризу, свака је била својеврсна премијера. Мајстор импровизације је често и своје колеге на сцени доводио до неконтролисаног смеха, који се као талас ширио на публику. Многи су долазили више пута, тврдећи да је динамика сваког извођења другачија и непоновљива. Вирус спонтаности је преносио и на колеге, врхунске глумце који су, попут Мире Бањац у Радовану III просто остајали без текста. Са таквим ситуацијама се носио са невероватним шармом, не либећи се неконвенционалне реторике, спонтано гарниране и са понеком псовком: