Народна библиотека „Бранислав Нушић“ организовала је 1. октобра промоцију новог, допуњеног издања књиге прича и песама Новокнежевчанке Наде Ранков „Срце лецедерско – од срца“, у издању „Арт плуса“ из Кањиже. Након осам година Нада Ранков је допунила своје дело са девет нових текстова. О књизи су, поред ауторке, говориле професорице Душанка Димитров и Душанка Томић.
-То је збирка књижевно поетских текстова који говоре о детињству, срећи, несрећи, љубави, нади, лицемерју, животу, земљи,… односно о широкој палети емоција, рекла је Душанка Димитров. –Атмосфера ових прича и песама је светла, са здравим хумором, дозом ироније, сатире и сете. Језик је обојен локално, дијалекатски.
По професији васпитач, Нада Ранков је пре петнаестак година припремила игроказ за децу из вртића, шестогодишњаке, употребивши, како то она вели, „лалошки језик“, односно стил. А, потом је, да би сачувала од заборава говор нашег поднебља, започела писање прича и песама, које су освануле у њеном првенцу „Срце лецедерско“.
-Надина прва књига је промовисана 2008. године, поводом 5. јуна, Светског дана заштите животне средине, навела је Душанка Томић. –Читајући њено дело спознајемо да она лако може да пише о свим темама.
Штампање допуњеног издања збирке омогућено је захваљујући општини Нови Кнежевац и Проди Шећерову.
Новокнежевачка публика је са уживањем пропратила промоцију. А, у програму су учествовали „Новокнежевачки тамбураши“, као и ученици VI1 разреда, професорице Душанке Димитров. Док је поред ауторке, приче читао и библиотекар Радован Хорватов.
-Ово допуњено издање изазива у мени фантастичан осећај, каже Нада Ранков. – Нисам очекивала толико публике, али видим да људи воле наш банатски говор. Тамбураши су допунили слику Баната, а деца су с душом припремила свој део програма. Уопште ми није тешко да пишем „лалошки“. Чини ми се да ми је теже да пишем књижевним језиком. Мислим да превод банатаског на књижевни језик не би имао тежину. Јер банатске, сељачке речи (не желим никога да повредим), које се користе од давнина, имају свој милозвук. Увек спомињем реченице у којима Лала каже: „Ала мене здраво боле“, или „Здраво волем“ – то је нешто јаче од најјачег! Уопште ми није било тешко овакво писање. Све се ређало случајно, излазило из главе, из пера. Писала сам и стављала тачку. Покушавала сам поједине делове да дорадим, али није ишло. Сваки додатак је био „накачени реп“ и није ми се допадао. Годинама су се те речи таложиле у мени, у души, и саме су брзо излазиле. Допуњено издање карактеришу приче из детињства. Видим да се то људима допада, како мојој генерацији, тако и мало старијима и млађима, који памте време игара и живота. То дотакне поприлично. Тих девет прича сам додала, трудећи се да стил и језик остану исти, иако је временски интервал од осам година дуг, а мењају се и стил и човек.
