Фото: Златан Фехимовић

Промоција књиге „Пољопривредна историја Баната до половине 20. века“, завичајног историчара Јожефа Сабоа, уприличена је 3. новембра у Светосавском дому у Обилићеву. Сабо је своје најновије дело посветио „радницима „Алеве“ и вредним пољопривредницима банатске равнице“. Према речима књижевника и директора „Банатског културног центра“ из Новог Милошева Радована Влаховића, као издавача, реч је о делу које говори о нашем банатском идентитету и паорској историји. Књига је штампана захваљујући „Алеви“ и њеном власнику Христивоју Милошевићу.

-У „ПЧЕСИ“ сам објавио три списа посвећена пољопривреди Баната: повртарству, виноградарству и пољопривредној механизацији, нагласио је Јожеф Сабо.- Ово дело је проширено. Моја намера је била да прикажем Банат, јер сам осећао да смо помало потцењени. А, Банат је изнедрио многе познате људе. Банат је био једна од најразвијенијих и најбогатијих регија у Аустроугарској – и пре тога. Ипак, морам да вас разочарам! Никада живот у Банату није био лак. Мукотрпно су овде људи радили. Код нас је мало тежа земља, а живљење никада није било лако. Но, људи су остајали на свом огњишту и бавили се пољопривредом.

Према Влаховићевим речима, Сабо нам, као вредни сакупљач, у трећем миленијуму (када су фабрике затворене, а људи депресивни) нуди решење у бављењу пољопривредом. Ми не треба да измишљамо топлу воду, него само треба да се вратимо пољопривреди, да видимо како су живели наши преци у Банату и да се извучемо из „зиме“. Ова књига је општекултуролошко добро, део наше паорске историје.

Рецензент др Ференц Немет, историчар културе, наглашава да је „Пољопривредна историја Баната до половине 20. века“ настала као резултат  тридесетогодишњег, посвећеног истраживачког рада у земљи и иностранству. То је пионирски подухват, будући да први пут целовито сажима развој овог подручја, дајући шири светски, али и ужи, банатски пресек теме. Ауторов приступ је целовит, базиран на немачким, српским и мађарским изворима, укључујући и значајан корпус дневне штампе. Догађаји и чињенице су умрежени и међусобно повезани, тако да се стварају целовита слика и сазнања о пољопривредној прошлости Баната.

-Наше је да рађамо децу, купујемо стоку и радимо земљу, речи су Радован Влаховић.- То су наши преци научили у Банату и то је филозофија која повезује све народе и нације којих  у Банату има 26, или 27. Ми смо стварно једна Еврорегија, која носи  необичну енергију, која се увезала кроз тај наш паоршаг.

Рецензент, историчар др Золтан Чемере назива Јожефа Сабоа хроничарем банатске житнице, са вишедеценијским стажом и бројним објављеним књигама везаним за прошлост Новог Кнежевца и банатске регије уопште. Најновије Сабоово дело има и своју предисторију, на бази раније написане три научне студије објављене у Пчесиним зборницима у временском распону од 2006. до 2013. године  за које је аутор  награђениван „Златним гушчјим пером“. Наслов књиге је јасно хронолошки, просторно омеђен, уз три јасно заокружене целине: историју повртарства, виноградарства и пољопривредне механизације. Са више од 500 фуснота, то је методолошки утемељено научно дело, обогаћено бројним илустрацијама.

-Није ово обична књига, само о пољопривреди, него је то историја Баната која је утицала на развој пољопривреде, истакао је у свом обраћању бројној публици Јожеф Сабо. – Нису то само сувопарни подаци. него су приче из прошлости. У одељку који је посвећен повртарству приказао сам како је поврће стизало у наше крајеве, нарочито након откривања Америке. Прве озбиљне податке о пољопривреди сачинили су Турци, који су заузели Банат 1552. године, а први попис домаћинстава су сачинили 1556. и евидентирали плаћање пореза  на бостан.

Јожеф Сабо у свом делу, између осталог, пише и о суши као елементарној непогоди која је харала Европом у периоду од 1793. до 1798. године. Људи су гладовали, продавали су стоку, а пшеница и кукуруз нису рађали ни толико колико је семена бачено по катастарском јутру. Људи су јели и корење. Само Немци нису гладовали, пошто су користили  кромпир. Срби у Банату нису хтели да једу кромпир, мислећи да је отрован за људску исхрану. Тада је у Великокиндсом диштрикту прописано да свако домаћинство мора да посеје по 50 кућица кромпира. Велики Доситеј Обрадовић је, у свом делу „Етика“, молио Србе да једу кромпир, јер је то спас од глади.

Још је у Римском царству највеће виногорје била Фрушка гора. Вино је, у средњем веку, плаћано  златом. Својевремено је вино из Вршца и Беле Цркве извожено у Француску, која тада није имала винограде. А због филоксере, односно болести винове лозе, и знатно мање количине произведеног вина започета је пракса пијења шприцера. Гвоздено вино, произведено у виноградима чоканског велепоседника Ледерера било је артикал који се куповао у апотекама као лек.

Банат је био и житница Аустроугарске царевине. Трговачки центар за продају пшенице налазио се, између осталог, и у Новом Кнежевцу. Банат је познат и по првом парном плугу, а веома брзо су у Банат стигле и прве парне вршилице.

Најновија књига Јожефа Сабоа представљена је на недавном Сајму књига у Београду, када је побудила и пажњу знанственика из Немачке. Дело представља значајан допринос историји Баната, а према речима Радована Влаховића садржи и обиље занимљивости, тако да поједини детаљи могу бити објављени у „Политиконом забавнику“ у рубрици „Веровали или не“.